Последња порука нашем пријатељу Ђорђу Мамули

ДСС
16. децембар 2020.
Последња порука нашем пријатељу Ђорђу Мамули

„Био си дружељубив и озбиљан. У исто време и тајанствен“, написао је Драган Јочић у последњој поруци нашем пријатељу Ђорђу Мамули.

Ништа сажетије, мудрије и боље не умем да напишем.

Решио је да отпутује, у зла времена, још један од људи који су били међу потпорним стубовима Демократске странке Србије. Ђорђе Мамула, београдски адвокат, је у шестдесет деветој години изненада напустио свет који је својим проницљивим очима посматрао, а реченицама пуним духа описивао. Био је посланик у више сазива Народне Скупштине, у првим деценијама постојања странке један од ретких чланова Главног одбора чији је избор на Скупштини странке био потпуно неупитан, у три наврата члан Извршног одбора Демократске странке Србије.

Волео је да препричавам причу која следи, па сам уверен да ми неће на њој, гледајући нас са небеса, ни сада замерити. Ословљавао сам га са „компањеро Мамула“, не због тога што су његови идеолошки узуси били растегљиви ка левици, на против, већ због анегдоте коју је знао и шири круг наших страначких пријатеља. Звао га сам једном из иностранства, у време док је Ђорђе био потпредседник београдског одбора странке, знајући да неће моћи да види и идентификује мој број. Не представљајући се, изговорио сам, са упитношћу у гласу: „Компањеро Мамула?“. Одговора са друге стране није било. Само мук. Проширио сам мало увод, рекавши: „Компањеро Ђорђе Мамула?“. Одговор је био: „А ко тражи компањера Ђорђа Мамулу?“.

Опростиће ми Ђорђе што о овоме пишем. Памтићу га, и свакако нисам у томе сам, по духу. Добром духу који је носио са собом, и духовитошћу на туђ и изнад свега на свој рачун. По спремности на разговор, на неслагање, и по данас толико реткој особини да неслагање не схвати лично, већ га доживи као позив на разлагање и нијансирање тог неслагања како би се дошло до неке дубље истине. Својим образовањем, праћењем и схватањем света припадао је више бољим, прошлим, утемељеним и озбиљним временима, него овим савременим, пребрзим, ријалити и твитер добима.

Био је чврст и темељан човек. И по физичком изгледу, и по политичком ставу. Био је јасан и  одмерен. Памтићу га и по томе што се, унутар Демократске странке Србије, никада није устезао да свој став изнесе, чак и онда, а нарочито онда, када је био у мањини, или када је тај и такав став могао да буде прихваћен суревњиво. Није био опортуниста. Био је човек истине, онако како ју је видео и доживљавао, увек и по сваку цену. Говорио је често и говорио је јавно, да политиком требају да се баве, и на страначке и државне функције долазе, људи који имају завршене школе, имају своју струку и у њој су остварени. Људи који неће зависити од странке и политике. Да ће људи који нису такви политику користити, а неће јој служити. Био је у праву.

Говорио је у сликама и афоризмима. Један од њих, мислим његов омиљен, свакако онај на који био поносан, је био да „Путин и Медведев немају трећег ни за преферанс, а камоли за политику“.

Сетих се сада Мајаковског. Његове песме „Другу Нете, пароброду и човеку“. Можда би добар наслов за ово опраштање био „Ђорђу Мамула, адвокату, пријатељу и човеку“.

А опет, Драган Јочић је написао све.  

Недостајаће Ђорђе. Баш ће недостајати.