Одлагање доношења нових противепидемиолошких мера плаћа се животима људи

У околностима када се већ данима бележи експоненцијални раст броја оболелих од Ковида-19, а до сада издржив здравствени систем налази пред колапсом, уздржавање од увођења оштрих мера спречавања ширења епидемије није оправдано и веома је ризично. Тиме се крајње озбиљно угрожава здравље нације и повећава смртност од Ковида-19, а истовремено се, са понављањем образложења да се штити привреда, управо њено функционисање доводи у питање. Заштитом тек једног малог дела услужног сектора привреде, од релативно малог утицаја на бруто домаћи производ, ризикује се да због ширења епидемије већ у кратком року целокупна привреда буде закочена.

Очување здравља нације мора да буде увек први циљ државе, а раст БДП-а не сме да се плаћа људским животима. Парадоксално је да се због ризика од заражавања одлаже лично уручење одликовања заслужнима у борби против епидемије, а истовремено, за разлику од велике већине европских земаља не ограничава кретање, привремено, у оптималној мери и не забрањује обављање делатности пружања услуга које нису неопходне, а које подразумевају близак контакт људи, корисника и запослених. Потребно увођење ригорознијих мера подразумева државну помоћ делатностима које су њима погођене, али је то мањи трошак од оне коју ће проузроковати повећање трошкова лечења оболелих и од застоја целокупне привреде, која би настала неконтролисаним ширењем епидемије. Тешко је разумети и задржавање режима слободног уласка у Србију, без ПЦР-теста или обавезне двонедељне изолације.

Потпуно је несхватљиво да се нове мере не доносе иако министар здравља у Скупштини износи чињеницу да „у Београду нема више ни једног слободног кревета у болницама за Ковид болеснике“, а председник Републике обавештава јавност да се он „залаже за полицијски час који би за петнаест дана решио проблем“. Ко онда и из каквих интереса спречава усвајање мера којима би се ефикасно заштитио живота грађана и очувао здравствени систем Србије.

Најзад, ма какве и ма када мере биле донете контрола њиховог поштовања и кажњавање прекршилаца је незаобилазна обавеза надлежних органа државе која себе сматра правном. Озбиљна држава не сме да се повлачи пред израженим неслагањем неодговорних група и појединаца опредељених да негирају реалност и да својим понашањем угрожавају животе других, нити пред било чијим пословним интересом.