Велимир Гавриловић: Свему дође крај, па ће и овој власти!
Власт држи под контролом све институције, а то је опасно и за власт и за грађане. Власт греши, јер сматра да ће владати доживотно. Било је сличних размишања и раније, под Титовом комунистичком влашћу и Милошевићевом социјалистичком, па је и њима, на крају дошао крај. Конкретних проблема је много, корупција цвета свугде, најуочљивије у сектору грађевинарства са дивљим инвеститорским урбанизмом; уговори се праве директном погодбом, мимо процедуре јавних набавки; систематично се пљачкају јавна предузећа попут Телекома и ЕПСа; продаје се државна имовина у бесцење, а последњи пример је продаја Комерцијалне банке - каже члан Председништва Демократске странке Србије Велимир Гавриловић у Интервјуу Директно.
По свим прогнозама, у наредном периоду прети нам озбиљна економска криза. Какав је Ваш коментар као економисте на то и какав сценарио уопште да очекујемо?
- Сваки трошак на крају мора бити плаћен из стварног прихода. Властодршци су током прошле године направили трошкове који су били покривени задуживањем државе у иностранству и на домаћем финансијском тржишту. Задужили су све грађане Србије за нових 4,3 милијарде евра. Тиме је финансирано преко 9% државне потрошње која није била покривена прикупљеним порезима, акцизама и другим наметима. Србија је притом претпоследња међу земљама централне и југоисточне Европе, по кумулативном расту бруто друштвеног производа у периоду 2011. до 2020. године, са просечним реалним растом од тек 1,5 до 1,6% годишње. Најмањи раст је имала Хрватска и све остале земље су испред Србије. На тај начин је цела деценија практично изгубљена по питању економског напретка.
Дакле, трошак нових задужења је пребачен на године које долазе и на будуће генерације. Новац је отишао на потрошњу и на неселективну помоћ свима, без обзира да ли им помоћ треба или не, и свим предузећима без обзира на делатност. Циљ је био куповина наклоности бирача и одлагање решавања привредних и социјалних проблема. Влада најављује нови поклон од по 30 евра на пролеће и зиму, и једини циљ је капарисање бирача за предстојеће изборе. Тај новац долази из позајмица, што значи даље задуживање и повећање државног дуга, односно оптерећење грађана. Лицитирају са неколико милијарди евра. Пошто ће и то бити неселективна помоћ, арчиће се новац навелико, а решавање проблема ће сачекати неку будућу Владу. На овај начин, јавни дуг у односу на БДП је власт у последње две године већ подигла са 50% на 59%. Новим задуживањем у овој години, подићи ће износ дуга у односу на БДП на преко 60%, а законом дозвољени максимум је 45%; од када су на власти, све време крше овај закон.
Велимир Гавриловић ФОТО: Приватна архива
Према речима председника Србије и министра финансија, у Србији се никад боље није живело, док са друге стране имамо високу стопу сиромаштва, чиме се ствара нека слика паралелне стварности. Шта бисте рекли на то?
- Свако на стварност гледа из свог угла и председник и министар очигледно никада боље нису живели. И свако има право да тумачи ту стварност како жели. Оно што не би смели да раде, јесте да обмањују народ да у ту њихову паралелну стварност поверује. То чине преко телевизија са националном фреквенцијом, кроз жуту штампу и помоћу гомиле страначких анонимуса који трују јавни медијски простор и електронске медије. Статистички, просечна плата јесте порасла, али не и продуктивност. Ако плате расту по стопи од 7%, а продуктивност за 1%, тај дебаланс мора доћи на наплату кад тад. Овде имамо апсурд да државне плате расту мимо сваке мере - али не просветним и здравственим радницима, већ бирократији регрутованој од страначких послушника. Плате у привреди расту много спорије, а управо одатле се финансира читав систем. Дакле, по јавним предузећима, републичкој, покрајинској и локалној администрацији плате расту и вуку просек на горе, па се ствара искривљена слика. Медијална, средишња плата износи око 360 евра, што говори да пола запослених у Србији има плате до 360 евра, што је близу границе сиромаштва.
Како стати на пут плагијатима и куповини диплома, а уједно и побољшати образовни систем у Србији?
- Приватни факултети нису спорни сами по себи, али је спорна злоупотреба тог система од стране садашње власти. Нјихови истакнути министри представљају страховито лоше примере младима, да није битно трудити се, учити и радити да би се дошло до успеха и угодног живота. Битно је имати страначку књижицу владајућих партија, запослити се преко странке у некој јавној установи, потом купити диплому од неког лажног факултета, па плагирати докторат и наставити успон на лествици страначке хијерархије и добро плаћених позиција у државној управи. Има много измишљених радних места у јавном сектору и велики број страначких активиста који су на платном списку државе, а уопште не долазе на посао. Када би било политичке воље, могло би се стати на пут плагијатима и куповини диплома. Довољно је обићи са инспекцијом све те факултете, уз пратњу полиције. Брзо би се утврдило да у највећем броју “факултета” нема нити једног студента у факултетским зградама иако имају на хиљаде уписаних полазника; да од 25 професора, што је законски минимум, немају ни петину. Таквим “квази-факултетима” треба одмах одузети дозволе за рад, све издате дипломе учинити ништавим и “кадровима” који их поседују забранити запослење у министарствима, агенцијама, градским и општинским управама и јавним предузећима.
Последњих година је дошло до потпуног поремећаја вредности, па је ријалити преузео примат над културом. Како је тачно дошло до тога?
- Узроци су бројни, али зачетке видим још у деведесетим годинама прошлог века када је спроведена социјалистичка криминализација друштва, уништавање државе и систематична пљачка привреде и грађана, те последично урушавање свих моралних вредности. Ово чега смо очевици последњих година је нека врста кулминације тог процеса, под владавином истих странака које су владале и деведесетих. Ријалити програми на националним телевизијама величају особе са друштвене маргине, чинећи од њих медијске звезде. Промовишу се неукус, простаклук и неморал. Оно што би ДСС учинио у овој области је пребацивање ријалитија са националних телевизија на кабловске канале који би били посебно тарифирани код кабловских оператера, уз додатно, вишеструко опорезивање реклама које се пласирају преко ријалити програма. Новчаном пенализацијом би се сузбило садашње лудило са ријалитијем у медијима.
Члан сте Председништва ДСС-а. Како коментаришете тренутну политичку ситуацију у Србији?
- Владајуће странке, СНС, СПС и СПАС, уз низ малих сателитиских странака које је тешко и набројати имају сву моћ у овој држави, држе у шаци преко 240 од укупно 250 посланика у Народној скупштини. Преко ове партијске структуре, Александар Вучић је остварио невероватну концентрацију моћи, много већу чак и од Слободана Милошевића својевремено. Штета је што ту моћ не користи за корените промене и суштинске заокрете који су потребни Србији. На опозиционој политичкој сцени је доста збрке којој је наравно много допринела власт. Створили су гомилу фиктивних странака које се активирају само током избора, да одвуку одређени број гласова и смање гарантовани медијски простор опозиционим странкама. Странке које су стварна опозиција се пак додатно сукобљавају због персоналних односа лидера, пребројавања опозиционих “крвних зрнаца” и тежње за хегемонијом над “опозиционом тапијом”. Успеха неће бити док опозиционе странке уместо даље фрагментације не крену путем укрупњавања и сарадње засноване на идеолошкој блискости. Треба применити оно што је успело да смени тридесетогодишњу владавину Ђукановићевог ДПС у Црној Гори. Иста је била ситуација, узурпација власти, исти модел владавине, иста контрола медија, исти је и народ и менталитет. Исти рецепт ће зато дати резултате и у Србији. У том светлу ДСС је покренуо сарадњу са ПОКС, која је отворена за друге традиционалне странке и покрете десног центра, оне којима су демократија и тржишна економија, уз заштиту националних интереса најважнији идеали.
Дебата на РТС-у ФОТО: Принтсцреен
Рекли сте у прошлонедељном гостовању на РТС да тренутна власт само обећава и не испуњава та обећања, а девет година је на власти. На шта сте конкретно мислили?
- Невероватно је да актуелна власт чији су стожер СНС и СПС наставља да обећава грађанима Србије бољи живот који ће стићи “за две најдуже три године”. То раде последњих 9 година. Обећања је толико да новим затрпавају стара, надајући се да ће народ то све заборавити уз помоћ лепих слика које се сервирају преко режимских медија. Сетимо се тврдње да пензионери неће платити ни динар зарад смањивања буџетског дефицита, а затим им је 4 године отимано 10% зарађених пензија. Сетимо се обећања о изградњи пловног канала Дунав-Морава-Вардар- Егејско море, кинеској инвестицји од “10.000 милијарди евра” у привреду Србије, инвестицији арапске фирме Мубадала од 3 до 4 милијарде долара у отварање фабрике чипова у Београду, затим производњи мерцедесових аутобуса у Србији, инвестицији једне од највећих европских компанија у прибојски ФАП, итд. Године су прошле од тих обећања, а наравно није се десило ништа. Давно су изгубили било какав кредибилитет и обећањима ове власти не може се веровати.
Шта су највеће грешке, према Вашем мишљењу, које прави тренутна власт? Шта је тренутно највећи проблем у Србији?
- Сузбијање било каквог критичког мишљења је највећи проблем. Власт држи под контролом све институције, а то је опасно и за власт и за грађане. Власт греши, јер сматра да ће владати доживотно. Било је сличних размишања и раније, под Титовом комунистичком влашћу и Милошевићевом социјалистичком, па је и њима, на крају дошао крај. Конкретних проблема је много, корупција цвета свугде, најуочљивије у сектору грађевинарства са дивљим инвеститорским урбанизмом; уговори се праве директном погодбом, мимо процедуре јавних набавки; систематично се пљачкају јавна предузећа попут Телекома и ЕПСа; продаје се државна имовина у бесцење, а последњи пример је продаја Комерцијалне банке; поклања се државна имовина подобним улагачима, као што је случај са највреднијим београдским земљиштем које је поклоњено “арапским инвеститорима” у Београду на води, а које је претходно опремила држава инфраструктуром о трошку пореских обвезника; уништавају се добра предузећа попут Енергопројекта, да би се запосело атрактивно грађевинско земљиште на Новом Београду;
Давно су изгубили било какав кредибилитет и обећањима ове власти не може се веровати
бесомучно се троши порез прикупљен од грађана, на мегаломанске и бесмислене пројекте попут “националног стадиона” од 200-250 милиона евра, на подмићивање страних инвеститора да дођу Србију и то директним давањима из државног буџета, која иду од 10.000 до чак 150.000 евра по радном месту, на коме је радник махом плаћен минимално; затим поклањањем земљишта и хала, бесплатним довођењем комуналних прикључака, али и скривеним помагањем преко ниске, нетржишне цене струје. Страни инвеститори би долазили и без овог мита, да Србија не назадује од 2012. године до данас на светским ранг-листама економских слобода, владавине права и борбе са корупцијом, где смо на нивоу земаља попут Танзаније, Суринама и Шри Ланке.
Велимир Гавриловић ФОТО: Приватна архива
Један од већих проблема који се стално наводи у извештајима Европске уније је медијска цензура и уопште неслободни медији у Србији. Има ли наде да тај проблем буде икада решен у Србији?
- РТС, као јавни медијски сервис који плаћају сви грађани уз месечни рачун за струју је до скора имао само једну емисију у коју су били позивани и представници опозиције и критички усмерени грађани. Последњих седмица, РТС је кренуо са дебатним емисијама власти и опозиције, и то је, уз све мањкавости формата и ригидних услова корак у добром смеру који би од РТСа у будућности могао да створи истински јавни сервис грађана. Приватне телевизије са националаном фреквенцијом попут ПИНК или Хаппy су екстремно наклоњене власти, и ретке су прилике да се опозиционо и критичко мишљење ту чује. Ако и буде каквог представника опозиције, увек је ту и представник власти који по правилу примитивним и букачким притупом не дозвољава да се критичка мисао уопште чује. Неретко и сами водитељи емисија прекидају представника опозије када покрене осетљива питања. Власт је пре две године преузела контролу и над телевизијама Прва и Б92, трошећи државни новац на ту куповину. Преузимање кабловског оператора “Коперникус Тецхнологy” од стране Телекома Србија је заправо велика пљачка овог државног предузећа. Телеком Србија је купио овог приватног кабловског оператера по невероватној цени од 195 милиона евра. Тиме је ово приватно предузеће више него преплаћено. Коперникус, који је у власништву чланова СНС је од тог новца потом купио две националне телевизије и одмах променио уређивачку политику, која сада велича владајуће странке. Наде ипак има. Највећи степен медијских слобода у Србији је постојао управо за време док је Владу Србије водила ДСС. Слободна размена мишљења, јавно сучељавање идеја и економских програма је драгоцено.
ДСС има неке конкретне мере за подизање животног стандарда у Србији. Колико је реално извести све то?
- ДСС има заокружен економски програм. Прилика је овде да споменем само део. Извршићемо прерасподелу плата у јавном сектору - професије које представљају темељ озбиљне државе која промишљено гради своју будућност морају бити одлично плаћене; ту пре свега мислимо на просветне раднике, медицинске сестре и докторе, професионалне војнике и официре, на безбедносне службе и полицију. Новац за подизање плата овим професијама одвојићемо из уштеда које ћемо остварити на дебирократизацији јавних служби и укидању непотребних, измишљених надлежности и партијског запошљавања у јавном сектору. Смањићемо гломазну јавну администрацију и на тај начин подићи плате чиновницима који имају адекватно образовање и радне резултате. Додатне уштеде ћемо постићи одустајањем од мегаломанских пројеката ове власти којим се арче државне паре. Такође, вратићемо постепено, у року од три године, ниво субвенција пољопривреди на ниво из двехиљадитих, и то на територији целе Србије, што ће обезбедити достојанствен живот на селу и спречити даља расељавања. Али све ове мере су бесмислене без елиминисања корупције, без стварања правно сигурне државе, без успостављања предвидивости и сигурности. То су основни циљеви Демократске странке Србије. Економске мере су природан след правно-политичног миљеа који ћемо створити.
Србију годишње напусти више од 50.000 људи, што је отпилике читав један град. Може ли се стати на пут томе и како?
- Одлазак људи у иностранство, поготово радно способних, смањује незапосленост, па се власт чак хвали овим податком. Поред чињенице да се један српски град од 50.000 становника годишње исели, исти један такав град годишње и умре. Према подацима Републичког завода за статистику, број умрлих током 2020. године је за преко 53.000 већи од броја живорођених. У односу на 2019. годину, стање се погоршава, укупан број живорођених бележи пад од 2,8%, док број умрлих бележи раст од чак 13,9%. То што се из Србије исељава огроман број људи, не значи да грађани радо напуштају своју домовину и одлазе у емиграцију. Али људи не желе партијску књижицу као услов за запослење, не желе да им у опису посла буде одлазак на митинге СНС, не желе свакодневне притиске и уцене, не желе да их третирају као сигурне гласове. Наравно, људи траже и добро плаћене послове и виши животни стандард. Они желе да живе у уређеном друштву. Србија може и мора да постане јака држава са уређеним друштвом. То је једини пут и главни циљ Демократске странке Србије - закључио је Гавриловић.
