Александар Поповић: Научна политика СНС подстиче уравниловку

Данас
20. август 2021.
Александар Поповић: Научна политика СНС подстиче уравниловку

Ствари су, о начину подстицања рада и функционисања и спровођења научне политике, потпуно једноставне. Уведете критеријуме, најавите мере, а онда разговарате са научном заједницом о њима, како би утврдили да су мере и критеријуми поштени, како не бисте случајно неку групацију оштетили, како би исправили неке своје почетне погледе и грешке. Или одустали од својих идеја, ако увидите њихову бесмисленост.

Након свега тога, по договореним критеријумима, издвајајте знатно већа средства за оне који су натпросечни, а елиминишите оне који годинама не дају резултате. Никаква мудрост – каже за Данас Александар Поповић, председник Савета Универзитета у Београду и професор Хемијског факултета, одговарајући на питање на који начин су, у време док је био министар науке, подстицани истраживачи и како је прављена разлика између оних који раде и који не раде.

Поповић напомиње да у интервјуу нашем листу износи личне, а не ставове Савета Београдског универзитета на чијем се челу тренутно налази.

На наш коментар да га колеге памте као доброг министра науке, без обзира на његово политичко опредељење, Поповић одговара:

– Не видим да моје политичко опредељење има било какве везе са начином рада, надам се да имам право на своје опредељење, као што се надам да имам право и да не мењам ставове и не прелећем – каже Поповић.

У делу академске заједнице чују се оцене да је реформа коју је покренуо претходни министар просвете и науке добро замишљена на папиру, а да је проблем реализација и да се стало на пола пута. Шта мислите о досадашњим променама?

– У Србији је обичај да свако о ма ком питању има став. Ја га о питању које сте поставили немам. Нисам део власти, нисам у министарству и мислим да о ономе што су хтели да ураде, успели да ураде и ефектима учињеног права адреса министри који су промене планирали и спроводили. Сама чињеница да сте од мене тражили интервју због пада Универзитета у Београду на такозваној Шангајској листи говори више од ма ког мог става о ма чему, о правом стању ствари.

Научници са института се јако дуго залажу за институционално финансирање које је увео нови Закон о науци. Ви кажете да је сада на делу уравниловка. Може ли се уз постојећа законска решења то променити? Како направити разлику ако категоризација више не постоји?

– Зовите решење како хоћете, можете га називати и категоризацијом истраживача, али мора постојати начин за разликовање добрих и вредних и лоших и лењих. Ако нема категоризације, нема разлике између добрих и мање добрих. Ако нема тога, нема подстицања оних који су најбољи, ни санкције за оне који су лоши. Сви су исти. То је уравниловка. Не говорим ја о њој. О томе говоре поступци и бројке. Професор Зоран Николић са Физичког факултета, наш највећи зналац у овој области, каже да нам је број научних радова растао до 2012, а да од онда стагнира. Последњи пут су расписани свеобухватни конкурси за основна и истраживања из области технолошког развоја 2010. године. Ти конкурси су окончани 2013, односно 2014. и од тада нема свеобухватног расписивања конкурса, па је до дана данашњег највећи број факултетских истраживача практично, седам или осам година, на привременом финансирању. И ако можете да кажете да је расписивање конкурса сложен поступак, и да ето, из неког разлога није могло до њега да дође, нема оправдања зашто није било категоризације истраживача. Све податке о раду научника министарство јесте имало и има, 2011. је категоризација последњи пут урађена, 2013, када је требало да се редовно уради није урађено, није рађено ни после. Ту нема оправдања, јасно је да се ради о намери, а пошто се пуно администрација у науци од 2013. променило, не можете рећи да се ради о појединачној субјективној слабости или несналажењу. Ради се о спровођењу научне политике Српске напредне странке. Она је, наравно, легитимна, легитимно је не подстицати изврсност већ уравниловку, али онда нема места чуђењу што на међународном семафору падате. Очекивано је.

Сваки пут када се објави Шангајска листа у делу јавности се мери колика је заслуга истраживача са института, а колика са факултета. Јесте ли на Београдском универзитету икада радили процене које чланице највише доприносе пласману УБ?

– Да не мистификујемо ствари. У ери интернета су сви подаци о резултатима сваког истраживача доступни на сајтовима попут Гоогле Сцхолар-а или Ресеарцх Гате-а. Има их, наравно, и ресорно министарство, истраживачи су у обавези да годишње врше контролу и исправке своје библиографије у базама података. Не видим проблем да министарство објави те податке, да рангира институције, да паралелно објави и ранг-листу просечних плата истраживача по факултетима, па да се види још једна интересантна ствар: највише плате најчешће нису на факултетима који највише доприносе рангу Универзитета на Шангајској листи. И то вам говори о схватању и положају науке у Србији данас. На мом, Хемијском факултету, се једном годишње објављују листе са радовима и цитираношћу свих наставника, знамо прецизно ко је ко и ко је где. И знамо да доприносимо неупоредиво више положају Универзитета у Београду на Шангајској листи од нашег удела у броју истраживача на Универзитету, или удела у фонду плата, или удела у инвестицијама које постоје. Више дајемо, него што добијамо. И нисмо једини.

Претходних дана смо чули критике на рачун ресорног министарства и генерално државе која не улаже довољно новца у науку. Има ли одговорности самих истраживача за постепени пад УБ на Шангајској листи?

– Мислим да је много већи проблем од количине новца, начин његовог трошења. Уосталом, и само министарство је изашло са подацима о улагањима, која су по њиховим тврдњама, неупоредиво већа у последњих десет година, него што су били раније. Тиме је заправо потврђено да се новац трошио да погрешан начин. Да ли има одговорности истраживача? Има наравно, има је онолико колико има кривице и дављеника у цунамију. Ако држава спроводи научну политику тако да не подржава квалитет, ако нема раздвајања добрих од мање добрих научника, ако нема стимулације за рад нити свеобухватних конкурса за нове пројекте, ако имате цунами уравниловке, немојте превише дављенике кривити за сопствено дављење.

Шта кажете на примедбе да без реформе високог образовања нема помака? Универзитету се спочитава непотизам, негативна селекција, пад квалитета докторских студија, ту су и критике на рачун болоње, да неки редовни професори годинама нису објавили ниједан рад…

– Универзитету се спочитава? Мислим да је било доста те комунистичке генерализације. Универзитет у Београду, а и други универзитети у Србији су лабава, крајње лабава конфедерација факултета. Реците ми слободно за и један пример онога што сте набројали, непотизма, негативне селекције, професора који не објављују радове годинама на рецимо мом факултету. Свака од ових појава није безимена, постоје и имена, и институције, факултети или институти на којима се то догађа. Дакле, свако ко спочитава, како кажете, треба именом и презименом, а не анонимно, да стане иза онога што говори, али да не прича начелно, већ о конкретним људима и конкретним институцијама. Па да се боримо против конкретних ствари.

Реалност и изговори

Шта ћемо са друштвеним наукама, могу ли и оне бити успешне у међународној утакмици?

– Треба бити поштен, постоји озбиљна разлика у могућности објављивања између различитих наука у Србији, постоје и разлике унутар самих наука, и због тога прост број објављених радова јесте најважнији параметар, али не сме бити једина истина. Друштвено хуманистичке науке не могу, у броју објављених радова у часописима који се вреднују за Шангајску листу, бити онолико успешне колико природно-математичке, биомедицинске и техничке науке. Ово је делимично због тога што су се ове друге знатно раније, деценијама пре, рвале са објављивањем радова у међународно признатим часописима. Делимичан је разлог и тај што су друштвене науке често националне у својим сегментима, и као такве практично непубликабилне у иностранству. Део приче, међутим, лежи и у томе што ту национални карактер делова друштвених наука многи истраживачи у овим областима користе као изговор за необјављивање. Ако из неке науке, попут економије, постоји и додељује се Нобелова награда, не видим да је та наука сасвим национална – истиче Александар Поповић.