Један је Ђорђе Чуквас
Отпутовао је и Ђорђе Чуквас. Наш друг. Човек који је, и онда када није више био члан ДСС-а, био оличење онога што је Демократска странка Србије представљала. Вредни члан Извршног и Главног одбора странке. Човек са којим сам, у време када смо градили мрежу одбора странке по целој Србији, пропутовао толика места и упознао силне људе које су уверења, околности, амбиције или похлепа приближили странци. Увек спреман да проведе дан на точковима, спреман да загази блато, добар процењивач људи и лош говорник који је, када нешто на скупу и каже, то уради кратким, хируршки прецизним реченицама. Једном смо, субота је била, обишли девет одбора и повереништава странке, кренули пре зоре, били у Димитровграду у осам ујутро, хоризонталом ишли до Куршумлије и последњи скуп, увече, одржали у Ражњу. Возили смо на смену, без предаха и ручка. Следећег дана од умора нисам могао да проговорим ни реч, нисам умео ни да размишљам. Ђорђе ме је позвао, позвао из аутомобила, био је поново на путу везаном за странку, и, као да претходног дана нисмо преорали добар део Србије, говорио о људима, запажањима, односима. Урезала су ми се у сећање та два дана, пут са њим и контраст између моје потпуне исцрпљености и његове евидентне способности да, иако старији, већ сутрадан иде даље...
Ђорђе је изашао из странке због галиматијаса који је у локалној политици често присутан. Његов је матични одбор, онај звездарски, добио након избора дозволу да направи коалицију са странком која је тада, на републичком нивоу, ДСС-у била опозициона. Он је био гласник те вести, као посланик и члан Извршног одбора странке. Странка је, међутим, недуго после ту одлуку променила, променила на притисак и уцену председника странке са којом је ДСС делио одговорност на републичком нивоу, а која данас не постоји. Звездарски одбор је осећао да има обавезу према људима са којима је већ начинио договор о власти на локалу, и одбио је да одлуку промени. Ђорђа је притискала одговорност за вест коју је, нехотице и случајно, донео, и за људе из одбора, своје пријатеље, који су напустили странку и однели локалне мандате. Није желео да окрене главу и пусти да време обрише све трагове, није желео ни да узме нешто што му не припада. Напустио је странку и вратио јој мандат у Народној Скупштини. Све друго, баш све, сада је само историја. Даћу сада реч Милошу Алигрудићу, који је пет година касније написао следеће:
„Има скоро пет година како је Ђорђе Чуквас изашао из Демократске странке Србије. У то време, био је народни посланик. Шта год да је био његов мотив, одмах је вратио мандат. Рекао ми је да му мандат не припада јер бирачи нису гласали за њега, већ за изборну листу. То је било време великих притисака тајкуна на Скупштину и посланике. Богољуб Карић је тада, како се причало, нудио стотине хиљада евра по глави посланика не би ли направио свој посланички клуб без учешћа на изборима.
Нема дилеме да народни посланик представља грађане, али као део сопствене политичке странке која је добила одређени број гласова. Непосредан и независан однос посланик - бирач није успостављен ни у Британији, а камоли у Србији. Зато Скупштина и други државни органи морају поштовати Устав и изборну вољу бирача, нарочито ако јој се супротстави самовоља посланика - јер један је Ђорђе Чуквас.“
Збогом Ђорђе. Памте те исправни идеали, памте те боља времена и лошија кола и друмови. Памте те пријатељи.
