Препоручујемо

Радиоактивни громобрани су седамдесетих година прошлог века постављани на веће зграде да штите од удара грома. Након доказивања њихове штетности по здравље људи, производња и нова постављања су забрањени још 1991. године, а законски је наложено да сви морају бити замењени до маја 2014. године. Преко пет година чекали смо да надлежни обаве посао.

Само одрживи привредни раст, вођен приватним инвестицијама доводи и до новог запошљавања и до дугорочног раста плата грађана, те подизања животног стандарда.

Западна антисрпска медијска пропаганда из деведесетих прошлог века, у првој деценији 21. века усмерена је против Руса, да би се данас вратила кући и окренула против убедљиве већине сопствених грађана. Трампове гласаче и оне који су подржали британски брегзит она готово свакодневно дословно дехуманизује.

Како ће се то завршити, остаје да се види. Све указује на то да чекање и јачање морају да буду кључ наше укупне спољне политике.

Захваљујући делу опозиције окупљеном у и око Савеза за Србију, а на велику радост Александра Вучића, из политичких расправа у јавности, између власти и опозиције и унутар саме опозиције готово у потпуности су уклоњена питања односа према Европској унији, решавања проблема Косова и Метохије, економске, социјалне, здравствене, просветне, културне политике…односа са Републиком Српском, заштите Срба у Хрватској и Црној Гори… Наметнуто је као најважније питање бојкота избора.

Србија данас, наравно, није неписмена. Она, међутим, не познаје своје духовне и материјалне ресурсе. Српске политичке, медијске и пословне елите као да не разумеју свет у коме живимо. Економија и спољна политика Србије заснивају се на кредитима и наређењима земаља које покушавају да, пошто су растуриле Југославију, распарчају и Србију, да би на њеној територији изградиле „велику Албанију”. 

Председник ДСС-а Милош Јовановић коментарисао је позив опозиције за ЕУ да посредује у разговорима са представницима власти о изборним условима.

Хрватска за Јасеновац и „Олују” не само да није кажњена, него је и „награђена” етнички чистом државом и уласком у ЕУ и НАТО

Смена власти нема никаквог смисла уколико не исходи темељним политичким променама. Све друго би биле пуке персоналне промене, „дупликат политике садашње власти“ – сјаши Курта, да узјаши Мурта. Не улазећи у оцену које опозиционе странке се истински залажу за суштинске промене политичког система, спољне и унутрашње политике и очување интегритета и суверенитета Србије, а малобројне су и није их тешко препознати, позабавимо се методама њихове борбе за власт, односно актуелним питањем бојкота избора. Не улазим, дакле, у анализу мотива те борбе за власт и могуће, већ разматрам искључиво са становишта сврсисходности: да ли у постојећим околностима бојкот, који је средство, а не циљ, може да буде успешан? Наравно, није спорно да су изборни услови такви да се избори не могу оценити као фер и поштени, па се странке које су их пре две и пре четири године прихватиле и на изборе изашле данас залажу за бојкот, уводећи нову „безалтернативност“, овога пута бојкота, а делећи уверење са Вучићем да је такав и пут у ЕУ. Оставимо по страни застрашћујућу и за коначни расплет опомињућу чињеницу да се опозиционе странке окупљене у СЗС (о политички дилетантским кафић-мислиоцима да не говорим) понашају једнако Вучићевој СНС, захтевајући прихватање диригованог опозиционог једноумља и проглашавајући неистомишљенике  по питању метода борбе, у овом случају оне који  су скептични у погледу успешности бојкота избора, лажном опозицијом. Док Вучићева камарила издаје сертификате привржености интересима државе изједначавајући је са приврженошћу режиму, дотле СЗС, једнако меродаван, издаје сертификате опозиционог статуса. Једноумље нема алтернативу – то још једна тачка блискости ове две  жестоко супротстављене, а мало различите политичке скупине. 

Током досадашњег развоја афере „Прислушкивање“ јавност је на основу презентованих докумената БИА, са којих је по члану 26 Закону о тајности података опозвана ознака тајности, обавештена да је садашњи председник Републике у време док је био лидер опозиционе странке био прислушкиван, при чему у краћем временском периоду деведесетих година – незаконито. Председник је у свом јавном наступу изнео доказе да је законито прислушкиван и од 2007. године преко трећих лица, али и тврдњу да је то чињено „перфидно“ , односно да су службе безбедности биле политички злоупотребљене.

Како помирити фантазије са чињеницама? То је „немогућа мисија“. Потребно је само да ствари назовемо правим именом, да научимо да разликујемо слатке снове од сурове стварности. Крајње је време да „Европу“ сместимо међу остала, митска бића из српских предања, уз караконџуле, виле, дрекавце, водењаке, вампире и вукодлаке.

У најновијем споту амбасаде САД се говори о раду и дели инжењера Милојка Вуцелића, човека који је био важан део америчког свемирског програма. У споту се његово презиме више пута наводи као „Вучелић“, а ниједном онако како се презивао- Вуцелић.

Чекамо да се амбасада САД извини. И исправи своју грешку. За разлику од многих других америчких, ова је лако исправљива.

Гледао сам у Ефес, слушао турског водича и питао се да ли ће овако албански водичи једног дана да воде туристе кроз Призрен, Пећ и Приштину? Прећуткујући народ који је те градове подигао

И зато, као што је ненормално не вољети своју дјецу и своје родитеље – иако такви људи, нажалост, постоје – тако је подједнако ненормално не вољети, или још горе мрзити, своју земљу и свој народ. Ко то не види, већ штавише проповиједа супротно – у намјери да од Србије и српских земаља направи оно што у „Антиманифесту“ називам „безотаџбинским простором“, тај себе најозбиљније дисквалификује не само етички него и интелектуално, можда и когнитивно 

Милош Ковић је истакао да је на делу покушај власти Србије да се корумпира врх Цркве, не би ли прихватила продају Косова. „То искушење је успешно превазишла Црква у Црној Гори и зато је отпор издаји Митрополита Амфилохија толико јак и значајан за све нас“ рекао је професор Ковић

И управо то би требало највише да уплаши председника Србије и првог човека СНС Александра Вучића. То да челници СзС одлуче да изађу из политике. Верујем да, кришом, бар једном месечно оде у цркву и запали свећу за њихов вечити останак у политици и свој вечити останак на власти.

Управо геноцид који се током Другог светског рата догодио у НДХ, на Косову и Метохији, погроми у Бачкој, главна су тема историје Срба у Другом светском рату. То нису спорови између партизана и четника, који се чак и данас намећу. То није ни питање о „српском фашизму”, који је управо захваљујући делу такозване „антифашистичке“ јавности намеће као главна тема. Њихов „антифашизам“ исцрпљује се, у ствари искључиво у борби против српског национализма.

Када Макрон каже да не постоји француска култура, онда он, тим речима, каже да између његове Француске и оне Француске у којој је постојала француска култура нема више никаквог континуитета, никакве везе, никаквог додира. То су подсвесно осећали и они људи који су, док је Нотр Дам горео, правили селфије с буктињом у позадини; то јест окренули су тој буктињи леђа, узимајући од ње највише што би она у њиховим животима данас могла да значи: а то је да буде спектакуларна горућа позадина за њихове аутопортрете

Демократска странка Србије чини све што може, осећајући се готово усамљеном у настојању да се, када им дође време, не догоде само персоналне промене, у настојању да се промени садашња политика, а не само садашњи властодршци.

Срби су се често кретали кроз различита царства и културе, јер су сеобе део историје српског народа и то поготово знају Срби у Хрватској. Али данашња Србија као држава не може нигде да се пресели

Држава (Скупштина и ресорно министарство), као оснивачи велике већине позоришних кућа у Србији, активније би требали да се позабаве овом темом. Државна културна политика мора да каже шта хоће и шта очекује од позоришне уметности у Србији!